Kako se prave deca: kako objasniti detetu, po uzrastu

“Kako se prave deca?” je pitanje koje pre ili kasnije stigne, obično u najnezgodnijem trenutku. Većina roditelja se tada zbuni, pa ili se nasmeje, ili odloži odgovor, ili ispriča priču o rodi. Sve tri reakcije, prema pedijatrijskim preporukama, prave istu štetu: poručuju detetu da o toj temi ne dolazi vama. U ovom tekstu prolazimo kroz to šta reći po uzrastu, kako odgovoriti kratko i tačno, i zašto je najvažnije da odgovor čuje od vas.

Zašto je bolje da odgovor čuje od vas

NSPCC to formuliše precizno: normalno je da su deca radoznala o telu i odnosima, i ponekad odgovore traže na internetu, naročito ako ih je sramota ili strah da pitaju roditelje. To je cela poenta. Pitanje ne nestaje ako ga ne odgovorite, samo se seli negde gde nemate uvid.

AAP dodaje da deca treba da znaju da postoji pouzdan i iskren izvor kome mogu da se obrate, a to ste vi. Za uzrast od pet do sedam godina AAP izričito upozorava da dete koje ne dobije odgovor pravi sopstveno objašnjenje ili traži odgovor drugde.

I još jedna briga koju NHS uklanja direktno: razgovor o seksu ne znači da će dete otići i to raditi. Informisano dete donosi bolje odluke.

Prvo pravilo: odgovorite na pitanje koje je postavljeno

Najčešća greška roditelja nije premalo informacija, nego previše. AAP savetuje sasvim jednostavno: budite kratki. Koristite reči primerene uzrastu, ne smejte se, ostanite mirni i budite iskreni. Posle odgovora pitajte: “Da li ti ovo odgovara na pitanje?”

NHS to dopunjava korisnim testom: odgovorite na njihovo pitanje, ne na svoje. Dete koje pita odakle su došle bebe najčešće ne traži predavanje iz biologije, nego jednu rečenicu. Brook ima najjednostavnije pravilo: ako je dete dovoljno veliko da pita, dovoljno je veliko za jednostavan i tačan odgovor.

Ne postoji “Veliki Razgovor”. NHS savetuje malo i često, kroz svakodnevne povode, umesto jednog svečanog razgovora u petnaestoj godini.

Pitajte “šta ti misliš”

Pre nego što odgovorite, korisno je saznati šta dete već zna, jer je često već čulo nešto od vršnjaka. Otvoreno pitanje tipa “A šta ti misliš, kako?” otkriva i praznine i dezinformacije koje treba ispraviti. Uz to vam kupuje nekoliko sekundi da se saberete.

Zašto pedijatri traže prave nazive delova tela

Ovo je preporuka koja iznenadi mnoge roditelje, a AAP je ponavlja na više mesta: učite dete pravim nazivima za sve delove tela, uključujući genitalije. Obrazloženje je važnije od samog pravila:

Izmišljanje naziva za delove tela može ostaviti utisak da su ti delovi loši ili tajna i da se o njima ne sme govoriti.

Tu je i zaštitni razlog. Dete kome je neprijatno da imenuje deo tela teže će progovoriti ako ga neko neprikladno dodirne. AAP savetuje da dete zna da uvek kaže roditelju ili drugoj odrasloj osobi od poverenja, i da mu roditelj unapred obeća da će mu verovati.

NSPCC isto uči kroz pravila koja se lako pamte: privatno je privatno; tvoje telo pripada tebi; ne znači ne; pričaj o tajnama koje te uznemiravaju; reci nekome, neko može da pomogne. Uz napomenu da ponekad lekar ili medicinska sestra mora da pogleda, ali da ta osoba uvek treba da objasni zašto i pita dete da li je u redu.

Šta reći po uzrastu

Za najmlađe je dovoljno reći da beba raste iz jajne ćelije u maminoj materici i da se za to spoje sperma tate i jajna ćelija mame. To je tačno, kratko i primereno. Brook navodi i korisnu granicu: o menstruaciji dete treba da nauči pre osme godine, da nijedna devojčica ne dobije prvu menstruaciju a da ne zna šta je to. O tome pišemo u tekstovima pubertet kod devojčica i pubertet kod dečaka.

Tinejdžeri i saglasnost

Kod starijih se težište pomera sa biologije na odnose i bezbednost, uz podržavajući ton i u malim delovima, ne kao predavanje. AAP saglasnost definiše jasno, i to je razgovor koji vredi obaviti: saglasnost je aktivno “da”, a ne izostanak “ne”; daje se bez prinude i pritiska; daje se bistre glave; i obnavlja se svaki put.

Tu spada i onlajn deo: da pornografija prikazuje nerealnu sliku, da poslata intimna slika ostaje zauvek i da postoji seksualna iznuda. I poruka koja se lako zaboravi: ako nešto boli ili izaziva sramotu, treba stati i obratiti se odrasloj osobi od poverenja ili lekaru.

Zašto priča o rodi kasnije košta

Priča o rodi ili kupusu deluje bezazleno i kupuje mir na par godina. Problem je isti kao sa izmišljenim nazivima delova tela: poručuje detetu da je tema nešto o čemu se ne govori otvoreno. A kada dete kasnije sazna pravi odgovor, i sazna da ste znali, ono ne prekalibriše samo tu temu, nego i procenu koliko vam veruje kad pita nešto teško.

Kad pitanje stigne u najgorem trenutku

Malo dete ne zna da je pitanje neprijatno; njemu je to isto kao “zašto je nebo plavo”. Zato ućutkivanje ne gasi radoznalost, nego samo poručuje da ne dolazi sa pitanjima. NHS je izričit: nikada ne ignorišite pitanje.

Praktično rešenje je da pitanje priznate na licu mesta i zakažete pravi razgovor, na primer “Dobro pitanje, pričamo o tome čim dođemo kući”. Ključno je da se zaista vratite na njega, jer odlaganje bez povratka je isto što i ignorisanje.

Dobri povodi za razgovor postoje svuda: kupanje je prirodna prilika za nazive delova tela, trudnoća u porodici za priču o nastanku bebe, scena na televiziji za razgovor o odnosima. Ako vam je i dalje neprijatno, AAP izričito dozvoljava da zamolite rođaka, prijatelja porodice ili pedijatra da pomogne. Jedina loša opcija je ćutanje.

Radoznalost nije problem

Ovo je važno reći jasno, jer se roditelji često nepotrebno uplaše. AAP navodi da su dodirivanje sopstvenih genitalija, gledanje tela vršnjaka i pokazivanje normalan deo razvoja u uzrastu od dve do šest godina, i da dolaze iz radoznalosti, a ne iz seksualne motivacije kakvu odrasli podrazumevaju.

Preporučena reakcija nije ni kazna ni sramoćenje, nego mir i preusmeravanje: “U redu je da diraš svoje telo, ali to radimo kad smo sami.” Ljutnja i kritika detetu poručuju da je nešto sa njim loše, a to je upravo poruka koja kasnije zatvara komunikaciju.

Kada se javiti pedijatru

AAP navodi konkretne signale zbog kojih vredi razgovarati sa pedijatrom. Ako se ponašanje deteta:

• nastavlja uprkos preusmeravanju,
• uključuje prinudu ili silu,
• izaziva fizički ili emotivni bol,
• oponaša odrasle seksualne radnje,
• dešava se svakodnevno ili istiskuje druge aktivnosti,
• ide zajedno sa fizičkom agresijom.

Za tinejdžere je korisno i da na sistematskom pregledu dobiju priliku da nasamo razgovaraju sa lekarom.